Debeli oblak

Bio jednom jedan veoma debeli oblak. Toliko je bio debeo da ga je mrzelo da se pomera. Vetar se naprezao da ga gura. Bilo mu je jako teško. Dok je druge oblake pomerao za deset dužina, njega bi,  jedva, pomerio za jednu. 

– Daj, smršaj! Crk’o sam. Ne mogu više da te guram! – kaže vetar oblaku, a ovaj se rasplače.

– Ti se meni rugaš!

– Ma, ne rugam ti se, nego si mnogo,brate, težak. Leđa me bole od tebe.

Odlučio oblak da drži dijetu. Vetar mu nabavio neke pilule za mršavljenje. Lepio je po sebi flastere za skidanje kila. Praznio se munjama i gromovima, lio je iz sebe kišu. Sve je pokušavao, osim da se malo razmrda, jer bio je mnogo debeo pa ga je mrzelo da se pomera. Vetar ga je i dalje na jedvite jade gurao i pomerao mic po mic, a leđa su ga sve više bolela.

– Probaj malo sam da ideš. Makar mi pomozi. Ne mogu više da te guram – opet mu se požalio.

– Znaš šta – kaže njemu oblak – a tebi ako je teško, ti nemoj više da me pomeraš. Dobro je meni i ovde. Duvaj okolo, iznad, ispod, pored mene, radi šta znaš. Ja ću ovde da ostanem, jer ne mogu više da te slušam. I ne obraćaj mi se više. Jesmo se dogovorili?

Vetru je bilo žao što se debeli oblak naljutio, ali mu je laknulo što ne mora više da ga gura. Klimnuo je glavom da ga je razumeo i oduvao se negde.

Oblaku su dosadili i ljudi pod njim što su mu stalno pretili pesnicama jer je po njima lio kišu dok se praznio. Da se ne bi ni oni više ljutili i da mu ne bi želeli zle stvari, odlučio je da ni kišu više ne ispušta. Nadžedžio se tu iznad nekog malog mesta i baš ga je bilo briga za sve.

Prošao jedan mesec. Pa još jedan mesec. Pa još jedan. Oblak se smorio. Dosadilo mu je da gleda stalno iste krovove kuća; stalno iste ulice, ograde, bašte.

U jednoj bašti su bili posađeni suncokreti. Kako zbog njega nisu dobijali dovoljno sunčevih zraka, oni su povijali svoje cvetove ka zemlji. Njihov gazda je pozvao doktora za suncokrete i ovaj je utvrdio da svi imaju krivu kičmu i da im nema spasa. Posečeni su, a na njihovo mesto je zasađena detelina. Oblaku se činilo da je to jedina stvar koja se promenila za tih nekoliko meseci.

Nije samo oblaku bilo dosta svega. Ljudi koji su živeli pod njim smorili su se još više nego on. Upropastio im je leto. Imali su sunca do jedanaest sati pre podne i od četiri sata po podne. U međuvremenu je bilo sakriveno iza oblaka. Toliko je debeo bio taj oblak.

Jeca je bila petogodišnja devojčica. Zaigrala se u detelini i, gle, našla je jednu sa četiri lista. Bilo joj je neobično jer su ostale imale samo tri lista. Potrčala je kući da se pohvali mami. Njena mama joj je objasnila je to srećna detelina i da će joj ispuniti jednu želju. Odmah je u tome videla mogućnost za spas od oblaka i počela se umiljavati svojoj ćerci da poželi da oblak ode. Samo je Jeca mogla da poželi želju, jer je ona pronašla detelinu.

Poželela je bicikl. Mama je prevrnula očima, uzdahnula, ali morala je da joj ga kupi.

Jeca se ceo dan vozila. Bilo joj je mnogo lepo. Predveče je opet skoknula do bašte i našla je još jednu detelinu sa četiri lista. Otrčala je do mame. Samo što joj je pokazala, GRRUUM – provali se grom. Mesecima nije grmelo, još od kako je oblak odlučio da ne ispušta iz sebe ni kapi ni glasa. Veoma su iznenadili.

– Šta bih mogla da poželim, mama? – upitala je Jeca, a grom opet odvali iz sve snage.

– Mama, kao da oblak hoće nešto da mi kaže. Želim da razumem oblački jezik.

Kad je izgovorila želju, njena mama je opet prevrnula očima i uzdahnula. Nije mogla da je kazni, jer nije učinila ništa loše, ali se mnogo iznervirala. Oterala je na spavanje pod izgovorom da sutra mora rano da ustane i da će provesti dan kod bake. Jeca je videla da je mama neraspoložena. Zato se nije protivila. A i spavalo joj se.

U snu joj se javio vetar.

– Devojčice – rekao joj je – ti imaš moć da spasiš i vaše mesto i oblak i da pomogneš meni da se pomirim s njim. Ti imaš dar da pronalaziš deteline s četiri lista. Sledeći put kad je budeš pronašla, treba da poželiš...

– Hajde, Jeco, vreme je. Treba da krenemo – probudila je mama.

Oh, kako se razočarala. Ceo dan je mislila o tome šta je vetar hteo da joj kaže. Jedva je čekala da se vrati kući i otrči u baštu. Mama je tek uveče došla po nju. Kasno je bilo da ide u detelinu.

Pošto je rano legla, rano se i probudila. Čim je doručkovala, odmah je odskakutala u baštu. Tražila je, tražila, ali ju je nije našla. Već je pomislila da je izgubila dar da ih pronalazi. Glava je zabolela od naprezanja. Sela je. Iza sebe, bez gledanja, ubrala je jednu detelinu i zarekla se da ako ta nema četiri lista, nikada ih više neće tražiti. Prinela je nosu. GRRUUM – obratio joj se oblak.

– Devojčice, molim te poželi da se pomerim odavde! – rekao joj je.

– A zašto se sam ne pomeriš?

– Ne mogu, mnogo sam debeo.

– Zašto si se posvađao s vetrom?

– Zato što mi se rugao.

– Nije, nego zato što mi je bilo teško da ga guram, a on je bio lenj sam da ide.

– Šta to kaže vetar?

– Pa, u pravu je.

– Zašto ti onda ne bih poželela da smršaš?

– Navikao sam na sebe ovakvog. Teško bi mi bilo da se menjam.

– Eto, vidiš kakav je – reče vetar.

– Imam ideju. Želim ti da počneš da se baviš sportom.

– Ne! – uzviknuo je oblak, ali već je bilo kasno.

Sledećeg dana svi stanovnici tog mesta bili su veoma iznenađeni kada su videli da oblak radi jutarnju fiskulturu: beri grožđe, čupaj travu; beri grožđe, čupaj travu; malo levo, malo desno; zvezda skokovi; hopa-cup.

U početku je oblaku bilo mnogo teško. Svi su ga mišići boleli. Puno se znojio. Srce mu je ubrzano lupalo. Ali, kako je vreme prolazilo, tako je bol u mišićima prestajao, a na znoj i ubrzan rad srca se navikao. Počeo je u tome čak i da uživa. Uvek bi se posle treninga istuširao, da ne bi smrdeo. Uskoro je smršao.

Više nije zavisio od vetra. Zajedno su išli po planinama. Skijali su se i sankali do mile volje. Kada im se plivalo, išli su na jezera. Jurcali su nebom i bili su najbolji drugovi.

Stanovnicima onog mesta je laknulo jer ih je oblak ostavio na miru. I niko nije znao da na tome treba da zahvali maloj Jeci. A ona se nije hvalila time. Dovoljno joj je bilo što je učinila dobro delo.