Zlatna jabuka

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila.

Jednoga dana general Maksim je čuo od svojih vojnika o zlatnoj jabuci koja raste u mračnoj šumi. Legenda kaže da će se onom ko je skine ostvariti sve što poželi. Kad je čuo priču, najveća želja mu je bila samo da je skine. Izazovno mu je bilo što je čuo da to još nikome nije pošlo za rukom.

Osedlao je svog ponija, uzeo najbolje koplje i krenuo ka kapiji, gde ga je na konju dočekala princeza Lara. „Maksimiću, negde si pošao?“, upitala ga je. „Idem do mračne šume da skinem s drveta zlatnu jabuku.“ „Idem i ja s tobom.“

Taman što su prošli kapiju, čuli su poznato zujanje. „Makilica!“, rekoše istovremeno i pogledaše preko ramena. „Bri-gru-gri-gre!“, reče princeza vila Marija. „Makilice, vrati se nazad u dvorac! Uvek nam pokvariš sve“, ljutito je terao general Maksim. „Macime, prekini-dota!“, uzviknula je Marija. „Pusti je, Maksimiću“, umešala se princeza Lara. „Ionako te neće poslušati“, dodala je.

I tako su njih troje nastavili put do mračne šume. Maksim i Lara na svojim konjićima, a Marija na svojim krilima. Mračna šuma je bila toliko gusta da tračak svetlosti nije dopirao do zemlje. Sa grana je uvek nešto kapljalo, kao da šuma stalno plače, zbog čega su je neki zvali i žalosna šuma, ali kraljeva deca ne. Taj naziv im je bio preterano tužan.

Stajali su ispred nje i general Maksim primeti nešto veoma neobično. Šuma je bila preterano tiha. Uvek bi se čule neke sitne životinjice kako šuškaju kroz opalo lišće, ježevi kako frkću, bube kako zuje, kapljice kako padaju. A sad se nije čulo ništa. „Osećam opasnost“, upozori sestre general Maskim. „Hajde da vidimo šta je“, reče princeza Lara. Dade svom konju znak i uđe u šumu. Za njom uđe i ostatak družine.

Ogromna mreža pade na konjanike. Mahali su rukama da bi se oslobodili, ali nisu mogli. U to, s drveta kraj njih skoči brkati zlikovac, general Major. „Obećao sam vam da ću se osvetiti što ste mi vojsku pretvorili u žabe! Danas je taj dan kad ćete ostati bez glave!“, reče i podiže svoj veliki mač uvis. Na putu do vrata generala Maksima, Majorov mač se pretvori u maslačak. „Šta je ovo?“, poviče. „Prekini-dota!“, siknula je na njega priceza Marija. „Ne! Opet ti! Opet ti!“ Dok se brkati general nervirao što mu je vila koja mu je uništila vojsku opet poremetila planove, Makilica mahnu svojim štapićem i pretvori mu kosu u vatru. Poče da viče general Major i ugura glavu u vlažno lišće pod sobom. Puf! Vila Marija ga pretvori u magarca. Uzjaha ga i povede u dvorac da ga stavi u zatvor. Poslala je poljupce Maksimu i Lari, koji krenuše put zlatne jabuke.

„Šta misliš, Laro, na koju stranu bi moglo da bude to drvo?“ „Nemam pojma“, odgovori Lara. Besciljno su tumarali šumom sa upaljenim baterijskim lampama, jer bez njih je bilo teško videti, kad čuše neko gunđanje koje ih podseti na...

„Bla-bla-bla! Graaaaah“, urlalo je malo čudovište Puć-Puć. „Opet je pobegao Zapadnoj veštici“, reče general Maksim. „Hej, Puć-Puć!“, pozva ga. „Šta je? Šta hoćeš? Ostavi me na miru!“, poviče malo čudovište i krene da udara glavom o pod. Od nervoze odgrize drvo pored sebe. Zagrcnulo se. Zakašljalo. Pokazivalo je Maksimu i Lari da ga potapšu po leđima. „Spasićemo te, ako nam pokažeš gde je drvo zlatne jabuke“, učtivo mu je objasnila princeza Lara. Čudovište je skakalo u visinu i bacalo se na leđa da samo sebe potapše, jer je najviše od svega mrzelo da nekome nešto učini. Pošto nije uspelo, na kraju ipak pristade.

„Grrrrr! Bljak-bljak-bljak-bljak!“, gunđalo je usput. U daljini se nazirala svetlost koja je u snopovima prodirala u šumu. Kad su joj prišli, Puć-Puć poviče: „Evo je!“. „Hvala ti!“, reče princeza Lara. Maksim je ostao bez daha. Gledao je to debelo drvo, toliko visoko da bi se sigurno zavrtelo u glavi svakome ko bi se na njega popeo. Ali niko nije mogao na njega da se popne, jer je imalo samo jednu jedinu granu i to na samom vrhu, na kojoj je visila zlatna jabuka. Maksim pobedi u sebi strah od neuspeha. Skoči s konja, zamahne kopljem. Sve troje gledali su kako leti ka jabuci. Nije stiglo ni do pola drveta, kad je krenulo da pada. Uze koplje Lara. I ona zamahnu iz sve snage. Bacila je ništa više od Maksima. Potrča ka koplju Puć-Puć. Smaza ga u jednom zalogaju. Isplezi se princu i princezi i pobeže u šumu.

„Šta ćemo sad, Laro?“, upita Maksim. „Imam ideju!, reče Lara. „Hajde da se popnemo na neko drvo pored, pa onda kada dođemo visoko, da preskočimo i uberemo jabuku.“ „Super ideja!“, pohvali je Maksim.

Popeli su se toliko visoko da je drvo postalo veoma tanko. Da su nastavili da se penju, sigurno bi grana pod njima pukla, a još nisu stigli na visinu s koje bi mogli da naskoče na drvo sa zlatnom jabukom. „Kad bih sad imao koplje, ko od šale bih je skinuo odavde“, reče general Maksim, kad mu Lara ponovo povrati nadu rečima: „Setila sam se šta ćemo. Samo moramo prvo da siđemo“. Predložila je da u šumi potraže drvo od koga će napraviti koplje.

Tražili su i tražili. U mračnoj šumi, iako ima mnogo drveća, uopšte nije bilo lako naći dobro drvo za koplje. Sva su bila kriva i vlažna. Već su pomišljali o poratku kući bez plena, kad začuše topot kopita i lomljenje granja. Pred njima se zaustavi Zapadna veštica na svojoj kočiji. „Zdravo prinče i princezo! Da li ste slučajno videli moje čudovište Puć-Puća. Ako mi pomognete da ga pronađem, dobro ću vam se odužiti“, rekla je. „Malo pre mi je pojeo koplje i pobegao u onom pravcu“, reče Maksim. „Kakvo koplje?“, upita veštica. „Dugačko tri moje visine i žuto“, objasni general Maksim. „Abra-kadabra-trif-traf-truf! Evo ti koplje. Hvala na pomoći i doviđenja!“, odjuri veštica.

„Imamo koplje!“, povikaše uglas. Ponovo su se popeli na isto ono mesto sa koga je princ general Maksim procenio da će pogoditi zlatnu jabuku. Levom rukom se snažno uhvatio za stablo, pod nogama je našao čvrst oslonac. Zamahnuo je i uspeo. „Brzo, idemo po nju!“, rekao je.

Na mestu gde je palo koplje stajao je vilenjak Larine visine. Imao je špicaste cipele, tanke noge i ruke, dugačak nos i špicasti šešir. Bio je sav od zlata. Samo su mu oči bile plave. „Skinuli ste zlatnu jabuku. Izvolite poželeti želju“, rekao je. „Da li svako ima pravo na želju ili moramo da poželimo zajedničku?“, upita Maksim. „Da li ste zajedno ili odvojeno oborili zlatnu jabuku?“, upita vilenjak. Princ i prenceza se pogledaše i rekoše: „Zajedno“. „E, onda imate pravo na zajedničku želju.“ „Šta ćemo, Laro?“ „Nemam pojma“, odgovori princeza. „Znam ja“, reče Maksim. „Želim da se jabuka opet vrati na drvo.“ Mislio je kako su krenuli samo da bi je skinuli, što su i učinili. Treba da je ostave gore nekome ko dođe zbog neke druge želje. Vilenjak im je ispunio želju i nestao.

Kad su se vratili u dvorac, kralj, kraljica i vila Marija su večerali. Ispričali su mami i tati za svoju avanturu. Kralj je bio zabrinut. „Što se ljutiš, tata?“, upitala ga je Lara. „Ne ljutim, se ljubavi. Zabrinut sam. General Major je uspeo da pobegne iz zatvora. Ponovo nam od njega preti opasnost.“ „Ne brini, tata. Sredićemo ga drugi put“, rekao je general Maksim.

Posle večere, već umorni od napornog dana, svi odoše da se istuširaju, operu zube i pravo u krevet.

„Laku noć, Maksime“, rekla je Lara. „Laku noć“, rekao je Maksim.