Lara i papagaj

     U jednoj toploj zemlji, između dva visoka raskošna drveta, živeo je poseban crveni papagaj. Pevao je najlepšu pesmu koja se ikada mogla čuti. U celom svetu je bio poznat po njoj. Ljudi s raznih strana dolazili su samo radi nje.

I devojčica Lara bila je naširoko poznata po svojoj pesmi. Niko pred njom nije bio ravnodušan. Svi su se oduševljavali. Ali kad je Lara čula za papagaja koji peva najlepšu pesmu, nije mogla da dočeka da je čuje. Molila je tatu da je odvede. On je znao koliko će joj to značiti. Zato se jako potrudio da joj ispuni želju. Radio puno da zaradi za put, a Lara je bila strpljiva i već na proleće bili su tamo.

Prve utiske o toj neobičnoj zemlji Lara je stekla već na aerodromu. Zaključila je da je mnogo toplije nego u gradu iz kog je dolazila. Vazduh je bio suvlji i mirisao je na pomorandžu. Ljudi na ulicama imali su kožu boje čokolade. Stezala je tatinu ruku od uzbuđenja. Želela je da odmah odu do papagaja, ali znala je da će se prvo prijaviti u hotel.

Sa balkona sobe gledala je u daljinu. Upijala je sve zvukove koje je mogla čuti: i tramvaj, i automobile, i ljudski žagor, smeh, neku mačku u daljini, avion koji je sletao nedaleko od hotela, ali među njima nije prepoznala tu divnu pesmu zbog koje je došla.

Recepcionar im je rekao da je papagajeva pesma najlepša u zoru i kad sunce zalazi. Lara je rešila da dođe i sutradan, u osvit dana, ali to veče, iako umorna od puta, nije mogla propustiti da je čuje što pre.

Do šumarka u kome je živeo papagaj stigli su uz pomoć mape. Dalje ih je vodio njegov glas. Bio je čaroban. Približavali su se i osećali da tonu u najlepši san. Ubrzo, stajali su ispred dva drveta. Papagaj je leteo od jedne do druge krošnje. Plenio je svojom pesmom. Tati su oči bile pune suza. Larine su bile staklene. Slušala je. Pokušavala je u sebi da otpeva to što je čula, ali nije mogla. Bila je to najdivnija melodija koju, na svoju veliku nesreću, nije mogla da ponovi.

- Tata - rekla je - želim tu pticu.

- Srećo, ta ptica pripada svakome ko želi da je sluša. Kao knjiga u biblioteci.

- Tata, moramo da je odvedemo kući! - navaljivala je Lara.

Tata je više voleo Laru nego sve ljude na svetu. Počeo je da se penje uz drvo. Taman da uhvati papagaja, kad on odlete.

- Molim te dođi - rekao je - moja ćerka želi da te vodi kući.

- Zašto? - začudio se papagaj, koji je dobro znao da govori ljudskim jezikom.

- Zato što želi da te sluša svaki dan.

- Neka onda ostane ovde sa mnom - predložio je.

- Žao mi je, ali ne može. Ceo njen život je u jednoj drugoj zemlji, daleko odavde.

- Moj život je ovde - rekao je papagaj.

- Moja ćerka, Lara, biće nesrećna ako ne budeš pošao s nama.

Papagaj je doleteo na ruku Larinom tati. Rekao mu je:

- Svojom pesmom ja želim da usrećujem. Ako neko zbog nje oseća tugu i ja za to znam, više neću moći da pevam. Idem s vama.

Lara je bila ponosna na svog tatu. Niko im nije pravio probleme što odvode šarenu pticu, jer je ona rekla da sama želi da ide. 

Kupili su joj najlepši kavez koji je postojao. Bio je veliki i imao je razne akrobatske spravice na kojima je papagaj mogao da se zabavlja kao u igraonici. Lara ga je stavila kod prozora u svojoj sobi, da bi dobijao što više svetlosti.

Papagaj je ćutao. Ni u zoru, ni u suton, nije ispuštao glas. Nije odgovarao na pitanja. Nije jeo. Nije pio vode. Celi dan. Ni sutradan. Ni trećeg dana. Počelo je da mu opada perje.

- Zašto mi ne pevaš? - pitala ga je Lara.

Papagaj je ćutao.

- Zašto se tako ponaša? - upitala je tatu.

- Zato što žali jer nije više kod svoje kuće.

- Ako je znao da će tako žaliti, zašto je onda pristao da pođe s nama?

- Jer da je ostao tamo, isto više ne bi mogao da peva, pošto bi ti bila tužna. Tako mi je rekao.

- Pošao je s nama samo da bi mene usrećio?

- Pošao je jer je zbog tvoje tuge izgubio svoju pesmu. Samo ako bi poželela da on ostane tamo i peva i bila srećna zbog toga, on bi ponovo propevao.

Larinu tugu što nikada neće moći da nauči njegovu pesmu zameni tuga zbog papagajeve patnje i poviče:

- Tata, moramo odmah da ga vratimo!

Uz pomoć ambasade te zemlje iz koje je papagaj poticao, uspeli su da ga vrate njegovoj kući. Čim se papagaj ponovo našao između svoja dva drveta, pesma je sama izašla iz njega i šumarak je ponovo postao čaroban.

Lara je više nikad nije čula. Jedino je ponekad u snovima divna nepoznata melodija terala na plač i svaki put bi se srećna budila iz tog sna.