MASHTARIJE ZA DECU

Bio jednom jedan veoma debeli oblak. Toliko je bio debeo da ga je mrzelo da se pomera. Vetar se naprezao da ga gura. Bilo mu je jako teško. Dok je druge oblake pomerao za deset dužina, njega bi,  jedva, pomerio za jednu.  – Daj, smršaj! Crk’o sam. Ne mogu više da te guram! – kaže vetar oblaku, a ovaj se rasplače. – Ti se meni rugaš! – Ma, ne rugam ti se, nego si mnogo,brate, težak. Leđa me bole od tebe. Odlučio oblak da drži dijetu. Vetar mu nabavio neke pilule za mršavljenje. Lepio je po sebi flastere za skidanje kila. Praznio se munjama i gromovima, lio je iz sebe kišu. Sve je pokušavao, osim da se malo razmrda, jer bio je mnogo debeo pa ga je mrzelo da se pomera. Vetar ga je i dalje na jedvite jade gurao i pomerao mic po mic, a leđa su ga sve više bolela. – Probaj malo sam da ideš. Makar mi pomozi. Ne mogu više da te guram – opet mu se požalio. – Znaš šta – kaže njemu oblak – a tebi ako je teško, ti nemoj više da me pomeraš. Dobro je meni i ovde. Duvaj okolo, iznad, is

      U jednoj toploj zemlji, između dva visoka raskošna drveta, živeo je poseban crveni papagaj. Pevao je najlepšu pesmu koja se ikada mogla čuti. U celom svetu je bio poznat po njoj. Ljudi s raznih strana dolazili su samo radi nje. I devojčica Lara bila je naširoko poznata po svojoj pesmi. Niko pred njom nije bio ravnodušan. Svi su se oduševljavali. Ali kad je Lara čula za papagaja koji peva najlepšu pesmu, nije mogla da dočeka da je čuje. Molila je tatu da je odvede. On je znao koliko će joj to značiti. Zato se jako potrudio da joj ispuni želju. Radio puno da zaradi za put, a Lara je bila strpljiva i već na proleće bili su tamo. Prve utiske o toj neobičnoj zemlji Lara je stekla već na aerodromu. Zaključila je da je mnogo toplije nego u gradu iz kog je dolazila. Vazduh je bio suvlji i mirisao je na pomorandžu. Ljudi na ulicama imali su kožu boje čokolade. Stezala je tatinu ruku od uzbuđenja. Želela je da odmah odu do papagaja, ali znala je da će se prvo prijaviti u hotel.

Aleksandra i Ema su bile bliznakinje. Njihov otac, veliki vladar, za deseti rođendan poklonio im je jedan grad i rekao: – Kćeri moje, stalno gledam kako se svađate, durite, tužakate. Znajte da me, kao vašeg tatu, to veoma rastužuje, ali ja sam i kralj i moram da razmišljam o budućnosti svog naroda. Razgovarao sam s vašom mamom i velika kraljica se složila sa mnom da je vreme da pripremim sebi naslednika prestola. Kada već ne možete ni oko čega da se složite, samo jedna od vas dve će vladati ovom zemljom kada ja odem u penziju. Njih dve razrogačile oči, pa se gledaju, a svakoj se iz pogleda može pročitati: – Naravno da ću ja vladati. Nećeš, valjda, ti! – Naslediće me ona – posle kraće pauze nastavio je kralj – koja bude bolje upravljala ovim gradom koji vam poklanjam.  Aleksandra, ti ćeš živeti u kuli desno od reke. Upravljaćeš istočnim delom grada. Ema, ti ćeš živeti u kuli levo od reke i upravljaćeš zapadnim delom grada. Obe dobijate po deset dukata i stražu. N

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila. Maksim i Lara od svih igara najviše su voleli žmurke. To skrivanje i nadmudrivanje bilo im je opasno zabavno. Jednoga dana, kada se princeza Lara vratila iz škole, a princ general Maksim završio sa prepodnevnom obukom svojih vojnika, našli su se u parku dvorca da igraju omiljenu igru. ­­Maksim je bio na redu da žmuri. Prislonio je ruke na jedno drvo. U njih je zagnjurio lice i glasno počeo: – 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10! Polazim! Gledao je iza svakog drveta u parku. Pogledao je i u kućicu na drvetu. Otišao je do štala. Ni tamo je nije našao. Obišao

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila. Svanuo je šaren dan. I oni koji nisu znali koji je dan u nedelji, da li je ponedeljak, ili utorak, možda sreda, ili četvrtak, da nije petak, ili je već počeo vikend, pa je subota, odnosno nedelja, nisu mogli sumnjati da je poseban dan. Na taj dan je dve godine ranije, kao i godinu dana pre, sunce sijalo šareno. Celo kraljevstvo bilo je u duginim bojama. Zgrade su bile žute, narandžaste, crvene, ljubičaste, plave i zelene. Automobili, ulice, parkovi, livade, planine, ljudi, sve, baš sve bilo je veselo i raznobojno. Na taj dan, dve godine ranije, rodila se princeza vi

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila. Jednoga dana general Maksim je čuo od svojih vojnika o zlatnoj jabuci koja raste u mračnoj šumi. Legenda kaže da će se onom ko je skine ostvariti sve što poželi. Kad je čuo priču, najveća želja mu je bila samo da je skine. Izazovno mu je bilo što je čuo da to još nikome nije pošlo za rukom. Osedlao je svog ponija, uzeo najbolje koplje i krenuo ka kapiji, gde ga je na konju dočekala princeza Lara. „Maksimiću, negde si pošao?“, upitala ga je. „Idem do mračne šume da skinem s drveta zlatnu jabuku.“ „Idem i ja s tobom.“ Taman što su prošli kapiju, čuli su pozna

Imam veliku sreću i čast da u Maštarijama objavim prvu ozbiljnu priču svog četiri i po godine starog sina Maksima. S obzirom na to da su mu crtaći ograničeni na dva dnevno, njegova inspiracija i način razmišljanja su pod direktnim uticajem životnih dešavanja, enciklopedija koje lista s mamom, priča i pesama koje njemu i njegovim sestrama ona čita, i priča za laku noć i dnevnih izmišljanja njegovog tate. Mislim da je ova priča dobar prilog temi: zašto deci treba čitati. I nikad dosta. Vaspitačica mu je dala zadatak da smisli priču u kojoj je on glavni junak. Ovo je njegov domaći zadatak. Daktilograf je bila mama Valerija. Pošto je ovo javni dokument, morao je biti napisan na ćirilici i prenosimo ga u originalu. МАКСИМОВА СВЕМИРСКА ЛАБОРАТОРИЈА Једног дана Максим ишао да превери да ли још ради његова свемирска лабораторија. Лабораторија није радила, па је Максим отишао брзо до свог алата. Дошла је Лара: - Шта то радиш, Максиме? - Ево не ради лабораторија, па сам дошао