Marijin drugi rođendan

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila.

Svanuo je šaren dan. I oni koji nisu znali koji je dan u nedelji, da li je ponedeljak, ili utorak, možda sreda, ili četvrtak, da nije petak, ili je već počeo vikend, pa je subota, odnosno nedelja, nisu mogli sumnjati da je poseban dan. Na taj dan je dve godine ranije, kao i godinu dana pre, sunce sijalo šareno. Celo kraljevstvo bilo je u duginim bojama. Zgrade su bile žute, narandžaste, crvene, ljubičaste, plave i zelene. Automobili, ulice, parkovi, livade, planine, ljudi, sve, baš sve bilo je veselo i raznobojno. Na taj dan, dve godine ranije, rodila se princeza vila Marija.  

Princ general Maksim je sa prvim sunčevim zracima već bio s vojskom na pisti za postrojavanje. Uvežbavali su poseban vojnički ples koji će izvesti u čast rođendana princeze vile.

Princeza Lara je pomagala kralju u vodenom parku. Osmišljavali su nove vodene tobogane i razne druge zanimacije od vode i na vodi. Bazeni su bili pod providnom kupolom koja propušta svetlost, a zaustavlja hladnoću. Iako nije bilo snega, bio je zimski mesec - januar. Pored njih su bili majstori sa kacigama. Upisivali su njihove ideje u svoje blokčiće. Klimali su glavama razmišljajući kako će da naprave sve to.

Kraljica i princeza vila Marija su bile u dvorcu. Listale su knjigu kraljevskih torti. Trebalo je da izaberu koje će praviti. Princeza Marija je mogla jednim pokretom svog čarobnog štapića da stvori bilo koju tortu, ali je znala da bi na taj način propustila priliku da se druži i zabavlja sa svojom mamom, kraljicom. Zato su na tenane okretale list za listom i mazile se.

Bližilo se podne. Svega pet sati je ostalo do početka proslave rođendana. Na nebu se pojavio neobično veliki, gust, tamno sivi oblak. Brzo se približavao suncu. Kada ga je prekrio, stao je. Celo kraljevstvo odjednom je posivelo. Tako nešto se do tada nikada nije desilo. Generalu Maksimu je odmah palo na pamet da se sigurno radi o nekakvoj magiji. Neko je namerno želeo da pokvari princezin rođendan. Poslao je vojsku na ručak, a sam uzjahao svog ponija i hitro odjahao do dvorca. Princeza Lara, kralj i kraljica, držeći princezu Mariju u naručju, stajali su na balkonu i gledali u oblak koji se počeo menjati. U njegovoj unutrašnjosti nešto je brbotalo, palilo se i gasilo, prdelo i podrigivalo, kao da se spremalo da eksplodira. „Prekini dota!“, ljutito je kazala princeza vila i usmerila svoj čarobni štapić ka njemu. Tog trena puče grom. Crvena munja izlete iz oblaka. Pogodila je vrh Marijinog štapića. Vila izlete iz kraljičinog naručja. Pala je leđima na mekani tepih. Nije plakala. Žmurila je i duboko je disala, kao da spava. Cela desna ruka bila joj je crvena. Kraljica joj je prva pritrčala. Podigla je i ljubila je da je prođe što pre. Nije se probudila. Ni ruka joj nije ozdravila.

Lara i Maksim razmenili su poglede. Imali su istu ideju. Videli su da mamini poljupci ovog puta nisu bili dovoljni da je izleče.  „Mama, moramo da je odvedemo kod Dobrog čarobnjaka“, rekao je Maksim.

Kralj im je pomogao da prikače kočiju na Larinog konja. U nju su smestili princezu Mariju. Do nje je seo Maksim, a Lara je uzela uzde. „Čuvajte se deco“, rekao je kralj i čvrsto zagrlio kraljicu.

Larin crni konj Vihor, poput vetra je jezdio preko polja sve do sredine kraljevstva gde je živeo Dobri čarobnjak. Bum-bum-bum-bum! Pokucaše na vrata njegove kuće. Otvorila im je metla i svojim piskavim glasom rekla: „Gle, kraljevčići!“. „Moramo hitno kod Dobrog čarobnjaka“, rekla je Lara. Prošla je pored metle i ušla u kuću. Dobri čarobnjak je čitao debelu knjigu. Ne podižući pogled sa knjige, pokazao je družini da se smesti na kauč pored prozora. Na belom stočiću pred njima se pojaviše dve prazne srebrne šolje. Za tili čas od dna do gore ispunile su se mirisnim toplim čajem. „Tražim lek za princezu u ovoj knjizi. Popijte malo čaja dok ne završim. Ugrejaće vas“, rekao je čarobnjak i dalje ne vadeći nos iz knjige. Lara i Maksim optpiše gutljaj. „Mmmm!“, oduševio se Maksim. Lara je coknula. Prineli su šoljicu usnama da uzmu još srk. „Evo ga!“, poviče Dobri čarobnjak. Umalo nisu prosuli čaj. „Moramo na Šiljatu planinu! Na njenom vrhu raste dugin cvet. Od njegovih latica ćemo napraviti napitak koji će povratiti princezu vilu. Nemamo vremena za odmaranje. Krećemo odmah!“, rekao je. Šoljice su istog časa nestale. „Krevetu, pokri princezu Mariju. Čuvajte je. Niko ne sme da ulazi u kuću dok se ne vratimo“, naredio je čarobnjak. Metla mu je donela kaput i krenuli su Larinom kočijom.

„Maksime, Laro, moram da vas upozorim na Šlauf šumu. Moraćemo da prođemo kroz nju da bismo se popeli na vrh Šiljate planine.“ „Mi se ne bojimo nikakve šume“, reče Maksim. „Bili smo sto puta u Mračnoj šumi“, rekla je Lara. „U Šlauf šumi živi opasno čudovište Antiprotivko. On ima moć da iz vas izvuče želje i da ih ostvari naopačke, izokrenute. Onoga ko želi da ima dugu kosu, učiniće ćelavim. Ako neko želi bogatstvo, ostaviće ga zauvek bez novca. Ako otkrije da želimo da spasemo princezu Mariju, plašim se da će je...“ „Shvatili smo“, istovremeno su princ i princeza prekinuli Dobrog čarobnjaka, koji ih je još poučio: „Ako naletimo na njega, ignorišite ga. Tako ima šanse da vas ni ne primeti. Ja ću razgovarati s njim“. „Šta da radimo?“, upitao je Maksim. „Ignorišite ga“, ponovio je čarobnjak. Lara i Maksim slegnuše ramenima. „Šta to znači?“, pitali su se. „Pravite se da ne postoji. Gledajte kroz njega. Nemojte da ga primećujete, ni da ga slušate“, objasnio im je.  

Kočijom su se penjali uz planinu dokle god su mogli, sve do Šlauf šume. Tu su ostavili konja da ih čeka. Kroz šumu su se kretali tiho. Pazili su da ne prave buku. Preskakali su suve grane. Podizali su noge visoko da što manje šušti opalo lišće pod njima, ali Lara se okliznu i dok je padala, uhvatila se jedno tanko drvo koje puče i pade preko nekog granja. „Mislim da nas nije primetio“, ponadao se Maksim. „Ko vas nije primetio?!“, prodrao se Antiprotivko. Pojavio se niodkuda. Imao je šiljatu kosu i šiljati nos, a sav je bio okrugao kao fudbalska lopta. Toliko je bio i veliki. Bio je boje jeseni. Ruke su mu bile malene i mišićave, a na svakoj je imao po četiri prsta. „Ko ste vi i šta želite?“, povikao je.

„Ja nisam niko i ne želim ništa“, rekao je Dobri čarobnjak. Lara i Maksim su ga dobro ignorisali, tako da njih nije ni primetio. „Lažeš!“, zapretio mu je Antiprotivko. „Svako nešto želi. Koja je tvoja želja?“ „Ja nisam niko i ne želim ništa“, ponovio je čarobnjak. „Ne! Ti si svako i ti želiš sve!“, ubeđivao ga je Antiprotivko. „Želim da zauvek ostanem ovde sa tobom“, snašao se čarobnjak, i Antiprotivko, koji uvek ispuni suprotnu želju, istog časa nestade. „Brzo“, reče čarobnjak. „Moramo da požurimo kroz šumu dok se ne vrati.“

Gotovo da su trčali, što uopšte nije bilo lako jer je Šlauf šuma bila na jako strmoj uzbrdici. Našli su neke štapove koji su im pomagali u kretanju. Uskoro su bili na livadi na vrhu Šiljate planine. Tražili su dugin cvet. „A kako on izgleda?“, upitala je Lara. „Ima latice duginih boja“, objasio joj je Dobri čarobnjak. „Onda, evo ga“, rekla je. „Stoj!“, povikao je čarobnjak. „Ne smeš da ga ubereš. Treba nam živ.“ Čarobnjak je otvorio spremljenu bočicu sa vodom iz hrastovog izvora. „Skidaj redom jednu po jednu laticu, počevši od žute i ubacuj ih ovde“, rekao je Lari. Ona otkide žutu, a na tom mestu izrasla je nova. Zatim otkide narandžastu, pa kad je izrasla, nastavila je: crvenu, ljubičastu, plavu i zelenu. „Gotovo! Požurimo sad nazad, dok ne bude kasno.“

Tek što su kročili u Šlauf šumu, izlete Antiprotivko: „Opet vi! Sada me nećete prevariti. Vidim da vas je troje. Šta želite?“. Maksim odsečno odgovori: „Ja želim da se nikada ne vratim u kuću Dobrog čarobnjaka“, i istog časa nestade. Potom Lara reče: „I ja želim da se nikada ne vratim u kuću Dobrog čarobnjaka!“, i ona istog časa nestade. „Mudri su kraljevčići“, pomisli Dobri čarobnjak, pa i on iskoristi njihovu ideju.

Za čas su bili u kući Dobrog čarobnjaka. Dali su vili Mariji spremljen napitak. Malo se zakašljala, otvorila oči i rekla: „Oće jede am!“. „Ozdravila je!“, povikaše njeni brat i sestra. „Marija hoće da jede“, prevela je metli princeza Lara. Dok je metla u kuhinji pavila sendvič, Marija je promrdala svojim štapićem i kraljeva i kraljičina deca bila su na dvoru.

Mama i tata jako su ih zagrlili. Iz tog zagrljaja nestalo je straha koji im se uvukao pod kožu kada su na početku priče sa balkona gledali u veliki tamno sivi oblak. Ovog puta snagom čiste ljubavi vila Marija usmeri štapić prema oblaku i poviče: „Prekini dota!“. Iz njenog štapića izlete crvena munja. Oblak istog časa nestade. Ponovo je šareno sunce obojilo kraljevstvo. Sa malo zakašnjenja, počela je velika vodena žurka povodom proslave Marijinog rođendana.

Kada je kraljevska vojska, na oduševeljnje svih prisutnih završila svoj ples i dobila veliki aplauz, a Maksim i Lara pohvale kako su ih spremili, sva deca iz kraljevstva jurnuše u vodeni park. Pošto nisu imali vremena da ona i mama na tenane prave torte, princeza vila za čas stvorila nekoliko velikih voćnih i čokoladnih.

Uveče, posle kupanja i pranja zuba, kada su legli u krevet, princ Maksim upita Laru: „Šta misliš, ko je poslao onaj glupi oblak?“. „Nemam pojma“, odgovorila je. „Kad ga uhvatim, srediću ga k’o Panta pitu“, rekao je Maksim.

„Laku noć, Maksime“, rekla je Lara. „Laku noć“, odgovorio je.