Nestanak princa generala Maksima

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila.

Maksim i Lara od svih igara najviše su voleli žmurke. To skrivanje i nadmudrivanje bilo im je opasno zabavno. Jednoga dana, kada se princeza Lara vratila iz škole, a princ general Maksim završio sa prepodnevnom obukom svojih vojnika, našli su se u parku dvorca da igraju omiljenu igru.

­­Maksim je bio na redu da žmuri. Prislonio je ruke na jedno drvo. U njih je zagnjurio lice i glasno počeo:

– 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10! Polazim!

Gledao je iza svakog drveta u parku. Pogledao je i u kućicu na drvetu. Otišao je do štala. Ni tamo je nije našao. Obišao je ceo dvorac. „Dobro se sakrila“, pomislio je. Počeo je da se nervira, jer je već na njega došao red da se krije, a Lare nema. Ipak, vojnički strpljiv, nastavio je da je traži. Obrve mu se skupile od ljutnje. Pa su mu se skupila i usta. E, onda mu je već postalo dosadno.

– Laro, pobedila si. Ja sam na redu da se krijem – povikao je.

Lara, cičeći od smeha, istrči iza fontane.

– Tražio sam te tamo, kako te nisam našao?

– Čula sam te, pa sam ti bežala ukrug – priznala je Lara.

Sada je na nju bio red da žmuri. Ona je već naučila da broji po pet.

– 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 45, 50! Polazim!

Iza drveća ga nije bilo. Ni u kućici na drvetu. Pogledala je iza štala. Provirila unutra. Oko dvorca, iza fontane, jok. I on se dobro sakrio. Gledala je iza žbunjića, u peščaniku. Otišla je čak do bašte, ali ni tamo ga nije našla.

– Predajem se, Maksimiću. Pobedio si. Gde si?

Nema ga. Ćuti.

– U redu je, Maksime, pobedio si, kažem.

Muk. Za razliku od Maksima, koji se bio naljutio što Lare nema, ona se zabrinula za svog brata. Otrčala je do dvorca.

– Mama, tata, da li ste videli Maksima?

Posle negativnog odgovora otrčala je do kasarne. Pitala je dežurnog vojnika da li se general Maksim vraćao. Rekao je da nije.

Nije ni časa više čekala. Otišla je do štale. Uzjahala je svog Vihora i pošla u sredinu kraljevstva, do Dobrog čarobnjaka.

Bum-bum-bum-bum! Pokucala je na vrata. Otvorila joj je metla i svojim piskavim glasom, naizgled ljuta kao da je u nečem prekinuta, reče:

– Opet princeza! Malo-malo pa dođete tako nenajavljeni. Da sam znala da ćete doći, ranije bih završila spremanje kuće. Dobri čarobnjak nije tu. Eno ga gore na livadi bere čaj.

Lara joj se izvinila što je smetala, pa je pohitala čarobnjaku u susret. Ispričala mu je šta se desilo. On je iz kuće uzeo svoju specijalnu detektivsku lupu za praćenje tragova. Uzjahali su Vihora i vratili se u park dvorca.

– Evo, ja sam ovde žmurila. Kad sam počela da brojim, on je stajao tu – rekla je Lara.

Dobri čarobnjak je primakao lupu zemlji. Video je puno tragova.

– Dođi, princezo Laro. Pogledaj ti. Bolje poznaješ otisak stopala svoga brata.

Videla je tačkaste tragove. To su sigurno bile neke bube. Mali prugasti su bili otisci ptičica. Veća stopala su mogla biti bilo čija. Videla je i svoje.

– Evo ih! – povikala je.

– Dobro, daj mi sada lupu – rekao je Dobri čarobnjak.

S leve strane lupe bio je točkić za fokus, kao što postoji na dvogledu. Kada je bio fokusiran Maksimov otisak, on se zacrveneo i jasno se mogao razlikovati od svih drugih otisaka pored. „Ovo bi bilo zgodno za žmurke“, pomislila je princeza Lara. „Ali bi onda igra izgubila čar“, shvatila je. Tragovi su vodili do jednog žbunjića.

– Tražila sam ga i tu, ali nije bio – rekla je.

– Vidiš. Tragovi pokazuju da je ovde čučao, ali da odavde nigde nije otišao – rekao je čarobnjak.

– Kako to? – zapitala se Lara.

– Ili je postao nevidljiv, ili je odleteo – odgovorio je Dobri čarobnjak.

– Mislim da mu se nešto desilo – zabrinula se princeza.

Otišli su do štale po Maksimovog ponija. On će svojim posebno razvijenim čulom mirisa pomoći da pronađu princa generala. I bili su u pravu. Krenuli su za njim prema Mračnoj šumi. Lara je bila sve zabrinutija.

Pored Mračne šume, s njene gornje strane, od hrastovog izvora napravilo se malo jezero. Po kraljevom naređenju oko jezerceta su izlivene staze za šetanje, za jahanje, za vožnju bicikla, koje su bile natkrivene krošnjama drvoreda. Već dugo tu niko nije dolazio, jer se pročulo da kada se jezero zamagli iz njega izlazi zli duh koji strašnom drekom rasterava sve. Maksimov poni ih je doveo do obale jezera i tu je stao.

– Sigurno je ušao u jezero – rekao je Dobri čarobnjak.

– Šta ćemo sad? – upitala je princeza Lara.

– Hajde da potražimo neki drugi ulaz koji vodi ispod jezera – predložio je čarobnjak.

Malo dalje odatle naišli su na zečju rupu. Dobri čarobnjak sebe i Laru pretvori u zečeve. Ušli su u rupu. Što su dublje išli, sve je bilo mračnije, i mračnije, dok jednog trenurka nisu ugledali svetlo na kraju tunela. Kada su skroz prišli, videli su da svetlost dolazi kroz prozor zloduhovog stana. Tri zloduhova deteta igrala su se Maksimom, dok je on bio vezan za stolicu. Jedan ga je vukao za ruku. Drugi mu je skako u krilo. Treći mu je visio sa glave.

– Jadan Maksimić. Vidi šta mu rade – rekla je princeza Lara.

– Neka, da vidi malo kako je to kada se on igra. Sve isto to radi i on kad je srećan – primetio je Dobri čarobnjak.

– To nema veze. Idemo da ga spasimo – naredila je princeza Lara.

– Slušaj, ovako – reče čarobnjak ­– Tebe ću pretvoriti u vevericu. Moraš neprimetno da priđeš zlom duhu s desne strane, a ja ću mu prići sleva. Vidiš onu tamo posudu za kafu. Nju lagano otvori i budi spremna da ga ćapiš. Kada se budem pretvorio u kupus, pošto zli duhovi ne podnose kupus jer je mnogo zdrav, on će odskočiti od straha pravo u tu posudu za kafu. Čim uleti, ti je zatvori. Dogovoreno?

– Dogovoreno – reče Lara.

Polako se prišunjala. Tiho ju je otvorila. Čarobnjak - puf, a ona - šhup! Zli duh je lupao iz posude za kafu, ali nije mogao da se oslobodi, pa se, omamljen kafom, primirio.

– Kako ćemo sad da spasimo Maksimića? – pitala je Lara.

– Isto – odgovorio je čarobnjak.

Otkotrljao se, kao kupus, do zloduhove dece. Oni kad ga videše, pobegoše. Lara, kao veverica, pregrizla je konopac kojim joj je brat bio vezan. Čarobnjak brzo i sebe i generala Maksima pretvori u veverice. Za tili čas pobegoše odatle. Kad su izašli iz rupe, opet su se pretvorili u sebe, uzjahali konje i galopom odjezdili nazad u dvorac.

– Tata! – povikala je princeza Lara.

– Šta se desilo? – zabrinuo se kralj.

– Zli duh je oteo Maksima. Dobri čarobnjak i ja smo ga spasili. Uhapsili smo zlog duha. Ovde je u ovoj posudi za kafu. Moramo da ga stavimo u tamnicu.

– Čekaj! – rekao je kralj.

– Šta da čekamo? – pobunio se princ Maksim.

– Zašto te je zli duh oteo? – upitao je kralj.

– Da bi se njegova deca igrala sa mnom – odgovorio je.

– Ako je tako – reče kralj – čini mi se onda da duh i nije tako zao. Zar može biti zao neko ko se brine za svoju decu?

– Pa da, ali što je morao da me otme? – nastavio je Maksim.

– Sigurno zato što nije umeo drugačije. Ili se nekada razočarao u ljude, ili možda ne zna kako treba sa ljudima – rekao je kralj.

– Šta predlažete, vaše veličanstvo? – upitao je Dobri čarobnjak, kome se jako dopalo kako kralj razmišlja.

– Najčešće neko postaje zao iz straha. A strah najčešće nastaje iz neznanja. Kada nešto ne umemo, ne poznajemo, nije nam jasno, mi se plašimo. To u isto vreme znači da znanje pobeđuje strah, a prestanak straha uništava zlobu. Moj je predlog da podignem školu za duhovsku decu. Tako ona više neće biti usamljena, pa duh neće morati da otima decu po mom kraljevstvu da bi se njegova deca s njima igrala. Istovremeno, duhovska deca će sticati znanja koja će ih činiti dobrim duhovima, a ne zlim.  

Kad je to rekao, kralj se približi posudi za kafu i upita zlog duha:

– Kako ti se dopada moj predlog?

– Mrfrghrrrua! – promrmljao je zli duh.

Bio je ljut, ali mu se svidela ideja. Lara ga je odmah pustila da se vrati svojoj deci.

Nisu gubili vreme. Odmah su se bacili na posao. General Maksim je zaposlio svoju vojsku da pomaže majstorima graditeljima. Kralj i princeza Lara su krenuli da traže najbolje učitelje za duhovsku decu. Kraljica i princeza vila Marija su osmislile kako će škola iznutra izgledati i krenuli u nabavku zavesa, klupa, stolica, tabli i raznoraznih drugih đakonija kojima će duhčićima učenje biti zabavnije i bolje.

Nakon napornog dana, kada su se istuširali i oprali zube, princ general Maksim i princeza Lara legli su u svoje krevete. Toliko su bili umorni da su samo imali snage jedno drugome da kažu:

– Laku noć, Maksime.

– Laku noć, Laro.