Dve sestre

Aleksandra i Ema su bile bliznakinje. Njihov otac, veliki vladar, za deseti rođendan poklonio im je jedan grad i rekao:

– Kćeri moje, stalno gledam kako se svađate, durite, tužakate. Znajte da me, kao vašeg tatu, to veoma rastužuje, ali ja sam i kralj i moram da razmišljam o budućnosti svog naroda. Razgovarao sam s vašom mamom i velika kraljica se složila sa mnom da je vreme da pripremim sebi naslednika prestola. Kada već ne možete ni oko čega da se složite, samo jedna od vas dve će vladati ovom zemljom kada ja odem u penziju.

Njih dve razrogačile oči, pa se gledaju, a svakoj se iz pogleda može pročitati:

– Naravno da ću ja vladati. Nećeš, valjda, ti!

– Naslediće me ona – posle kraće pauze nastavio je kralj – koja bude bolje upravljala ovim gradom koji vam poklanjam. 

Aleksandra, ti ćeš živeti u kuli desno od reke. Upravljaćeš istočnim delom grada. Ema, ti ćeš živeti u kuli levo od reke i upravljaćeš zapadnim delom grada. Obe dobijate po deset dukata i stražu. Nema dadilja, nema kuvarice, nema spremačice, nema telefona, nema televizije, nema igračaka, ni igrica. Pomoć mene i majke ne očekujte, jer je niste zaslužile.

– To nije fer! – povikaše princeze u glas.

– Ho-ho-ho! – nasmeja se kralj.

– Da li su se to naša deca najzad oko nečeg složila?

Kraljica strogim glasom reče:

– Nadam se da će se ubuduće oko više stvari slagati. Idemo mužiću pužiću – i odjuriše brzim sportskim kolima.

Ema sa stražarom ode u svoju kulu, Aleksandra u svoju.

U sred noći, Aca i Nikola, stražar Emin i stražar Aleksandrin, pokucaše na vrata spavaćih soba svojih gospodarica. Aleksandra i Ema, svaka u svojoj kuli, povikaše:

– Šta je? Što me budiš?

Ne otvarajući vrata, Nikola je raportirao:

– Princezo Aleksandra, na ulici toliko smrdi da ja više ne mogu da izdržim. Dozvolite da stražarim unutar kule.

Stražar Aca princezu Emu pitao je isto.

– Stražari gde hoćeš, samo me pusti da spavam – istovremeno su odgovorile princeze.

Svanuo je novi dan. Ema se protezala u svom udobnom krevetu. Da je kod mame i tate, povukla bi vrpcu pored kreveta i dotrčale bi kućne pomoćnice. Donele bi joj doručak, pomogle joj da se obuče. Spremile bi krevet i sobu dok bi ona već uključila neku igricu na fejsbuku ili povela u novu avanturu svoje omiljene lutke. Ali, nije bila očajna što je sama. Ionako su joj dojadile dadilje što su je svakodnevno tetošile. Dosadno joj je bilo i to da se obuče čim ustane. Najgore od svega bila je stalno uredna soba. Pomislila je kako i nije tako loše što je sama. Zbacila je sa sebe jorgan. Krevet je bio visok. Sedeći na njemu nije mogla stopalom da dohvati pod.

Jedan ogroman orman sa 32 haljine, 19 suknjica, 11 trenerki, 56 majica, desetine pantalona i dvadesetak pari cipela, čizmica i patika, jedno veliko ogledalo kraj prozora, taj krevet na kom je spavala i pufnasti tepih što se prostirao s kraja na kraj sobe činili su sve što je imala u sobi. Da su joj roditelji bar ostavili laptop.

Skočila je s kreveta i virnula u orman. Mislila je da se igra presvlačenja. Zalupila je vrata. Iz inata nije htela da svuče pidžamu. I nije bilo nikoga ko bi je na to naterao. Uživala je u tome.

Aleksandrina soba bila je ista kao i Emina. U ormanu je imala još i više garderobe. Ali ona je volela da joj ujutru dadilje donesu doručak u krevet. Zatim bi joj češljale dugu smeđu kosu sve dok joj ne dosadi. Onda bi izmišljala šta će obući. Tri kućne pomoćnice bi joj pomagale oko oblačenja. Kad bi našla savršenu kombinaciju za taj dan, uključila bi svoj laptop, videla koja je od drugarica onlajn, nahranila svoje virtuelno mezimče. Posle bi opet povukla vrpcu i naredila da joj donesu flomastere i blok papira, pa da vrate flomastere a donesu joj vodene bojice, pa plastelin, pa slagalice i tako u nedogled.

Htela je da pukne od besa što su joj mama i tata oduzeli to na šta je bila navikla, a za celu stvar je krivila, koga drugog, nego svoju sestru. Da Ema nije bila tako dosadna i zla, ne bi se svađale i roditelji ih ne bi tako strogo kaznili.

Ema je za Aleksandru takođe mislila da je dosadna i zla. Strašno je nerviralo to što nije volela da igra fudbal ni da se penje na drveće i ograde, da se gađa blatom i da skuplja puževe i gliste. Sve te zanimljive stvari. Zato bi joj ponekad stavljala žabu u krevet. Pravila joj je zamke da padne i isprlja svoje uštirkane krpice, a ova je stalno tužakala čak i za ono za šta nije bila kriva.

– Nikola! – povikala je iz kreveta princeza Aleksandra. Niko se nije odazvao.

– Nikola! – povikala je glasnije. Opet ništa.

– NI-KO...

– Izvolite gospodarice – uleteo je stražar i prekinuo je da po treći put uzvikne njegovo ime.

– Zašto me teraš da se derem od rane zore? – upitala je princeza i ne dočekavši odgovor, odmah je naredila:

– Otvori prozor. Grozno je zagušljivo.

– Ali princezo...

– Nemoj ti meni ništa ali, nego izvrši naređenje!

Nikola je otvorio prozor. U sobu je ušao nepodnošljiv smrad.

– Sram te bilo. Upuvao si se pred princezom – reče Aleksandra i uvuče glavu pod jorgan.

– Nisam ja, princezo, majke mi! To dolazi sa ulice. Ceo grad smrdi!

– Zatvori onda prozor, šta čekaš! I napolje iz moje sobe! Idi negde stražari!

Kad je Nikola napustio sobu, Aleksandra je zaplakala od muke.

U međuvremenu i Ema je saznala da su im roditelji poklonili Smrdigrad. Gledala je kroz prozor na reku po kojoj je plovilo đubre. Ulice su bile prljave i pune ljudi. Svi su bili musavi, sa velikim masnim flekama na otrcanoj garderobi. Jedan je stao uza zid i ispiškio se. Prolaznici su gazili po bari kao da je to nešto najnormalnije. Neko je tek tako čučnuo i pokakio se. I preko toga su gazili kao da ga nema. Ema je namrštila nos i isplezila se.

– Bljak! Aco! – viknula je.

– Izvolite princezo.

– Dođi, Aco, da vidiš ovo.

– Sve znam, vaša visosti.

– Šta ćemo da radimo, Aco? Zamisli kad od njih treba da kupujemo hranu. Fuj! Pre ću umreti od gladi.

– Šta vam je? – upitao je stražar Emu koja je odjednom počela na glas da se smeje.

– Da mi je videti lice moje sestre kad otkrije da smo u Smrdigradu.

Aleksandra je prestala da plače. Pozvala je Nikolu.

– Da čujem tvoj predlog – rekla mu je.

– Ja predlažem da se vratimo kući!

– Pa da prepustim krunu svojoj sestri? Očekivala sam pametniji odgovor. Izađi napolje i utvrdi šta toliko smrdi.

– Sve smrdi, gospodarice, ulice, reka, ljudi, sve!

– Mhmm. Dobro. Mislim, nije dobro, ali šta je – tu je. Pogledaj u orman. Koliko ima parfema na polici?

– Jedan, dva, tri… Jedan, dva, tri, četiri. Dvanaest, vaša visosti.

– Naparfemiši jednu maramicu i daj mi je. Kad jednom namignem, otvori prozor. Drugi put kad namignem, zatvori ga. 

Stražar klimnu glavom da je razumeo. Princeza priđe prozoru. Namigne. Udahnula je miris iz maramice i povikala:

– Ja sam vaša nova upravnica. Naređujem vam da prestanete da smrdite.

Ponovo je namignula i Nikola brzo zatvori prozor. Svi su pogledali ka gore. Zaključili su da je ta devojka što se dere sigurno malo š-l-b i nastavili da smrde. Neki su čak čuknuli kažiprstom po čelu da joj pokažu šta misle o njoj. Jedna jedina osoba koju je princezino obraćanje ganulo, bila je njena sestra. Gledala je sa svog prozora i prvi put u životu se osetila ponosnom što ima tako hrabru sestru.

Aleksandra je učinila prvi korak. Ema je brzo počela da razmišlja kako bi ona mogla da doprinese izbavljenju iz Smrdigrada. Obukla je svoju omiljenu belu haljinu. Nazula je bele lakovane cipelice. Stavila je bele rukavice. Našpricala se osvežavajućim cvetnim parfemom. Stražar Aca je iscepao svoju košulju i izgazio je da izgleda što lošije. On je prvi izašao na ulicu. Pravio se da je jedan od stanovnika Smrdigrada. Kad je Ema stupila na trotoar, njen stražar je počeo da obleće oko nje:

– Kako ste čisti! Kako ste lepi! Kako divno mirišete! Vidite ljudi lepoticu.

Princezin prijatan miris i lepota stvarno privukoše pažnju stanovnika Smrdigrada. Ubrzo je gomila pratila svaki njen korak. Devojke su joj se divile, momci se zaljubljivali. Aca, iako je glumio da joj nije stražar, išao je tik uz princezu i čuvao je da joj se ništa ne dogodi.

Videvši kako će belom lakovanom cipelicom zgaziti u gomilicu nečeg odvratnog, povikao je:

– Obrišite ovo da se princeza ne isprlja.

Svi stadoše. Da obrišu nešto da se neko ne bi isprljao bilo im je strano. Nikada to još nisu radili. 

–– Šta čekate?! – povikao je Aca.

Niko nije hteo da pomeri đubre. Ema se zaustavila.

– Ko želi da zaradi dukat? – upitala je prisutne. Svi se počeše gurati.

– Ja, ja, ja, ja! – vikali su.

– Onda pomerite ovo da mogu da prođem.

Počeli su se otimati ko će prvi. Jedan dečkić prišao je princezi i upitao:

– Zašto ne želiš da zgaziš u to?

– Zato što ne želim da se isprljam – odgovorila je.

– A što? – bio je radoznao.

– Zato što je lepše biti čist i mirišljav – glasio je odgovor.

Dečak tome nije imao šta da prigovori. Ona je bila nešto najlepše što je ikada video.

– Osim toga – dodala je – u prljavštini se kriju razne bolesti, a ja hoću da sam zdrava.

– Ja se stalno osećam bolestan – reče dečkić.

– I ja – reče neko do njega.

– Ja isto – reče još neko.

– Hoćemo i mi da budemo lepe i zdrave – čuli su se ženski glasovi.

– A mi hoćemo dukat! – povikaše muški.

– Da li ste obrisali to đubre? – upitala je princeza.

– Pogledajte – rekoše i Ema im dade dukat da podele.

Aleksandra je sve gledala sa prozora. Divila se pameti i hrabrosti svoje sestre. Samu sebe je iznenadila kako nije bila ljubomorna na Emin uspeh.

– Nikola, idi pozovi moju sestru u goste – rekla je.

Čim su se ugledale, svo neprijateljstvo među njima je nestalo. Potrčale su jedna drugoj u susret. Snažno su se zagrlile. Poslale su stražare da nabave neku jestivu hranu, a one se zaigrale.

Dok su ručale, pričale su:

– Šta predlažeš da radimo?

– Stanovnici zapadnog dela grada, kojim ja upravljam, počeli su da shvataju prednosti čistoće i lepote. Predlažem da se doseliš kod mene u kulu, da se zajedno posvetimo čišćenju sa te strane reke. Mislim da će se stanovnici istočnog dela grada ugledati na svoje sugrađane i da će im se pridružiti – reče Ema.

– Iako ima smisla to što predlažeš – usprotivila se Aleksandra – ne želim da ostavim stanovnike mog dela grada na cedilu. Čistićemo ceo grad istovremeno. Ista pravila će važiti i za stanovnike istočnog i za stanovnike zapadnog dela. Što se tiče toga da živimo zajedno, na to pristajem. Ali malo kod tebe, a malo kod mene. Biće nam super!

Dum-dum-dum...

Neko je zalupao na vrata. Bila su to dva nova stražara. Poslao ih je kralj da zamene Nikolu i Acu. I Aca i Nikola stadoše pored svojih gospodarica i rekoše:

– Mi ostajemo uz princeze.

Princeze zacrveneše. Bile su srećne. Ipak, Aleksandra je iskoristila priliku i rekla:                 

– Ali baš dobro što ste došli. Prenesite kralju da nam je potrebno jako mnogo sapuna i šampona. Neka nam to pošalje što pre.

                

Donele su zakon da svi moraju da mirišu na čisto i da se ponašaju u skladu sa pravilima čistoće. Ogromne količine sapuna i šampona koje im je kralj slao prodavale su prodavnicama koje su to dalje prodavale građanima po pristupačnim cenama. Od zarađenog novca princeze su napravile puno parkova i igraonica za decu. Otvarale su nove vrtiće, škole i domove zdravlja. Vrlo brzo svi stanovnici, i s jedne i s druge strane reke, živeli su u jednom divnom i mirišljavom gradu. U prozorima svake kuće bilo je cveća. Građanima su osmesi krasili lica i pošto su imali vrtiće, škole i domove zdravlja, svi su bili lepo vaspitani, kulturni i zdravi. Princeze su preuređeni grad nazvale Cvetigrad. Cvetigrad je ubrzo na daleko postao poznat kao najlepše mesto za život u celom kraljevstvu.

                

Kralj kada je video kako su njegove ćerke postale složne kao prave drugarice i kako dobro upravljaju gradom, rekao je:

– Kćeri moje, učinile ste mene i mamu najsrećnijim roditeljima na svetu. Pošto ste pokazale da možete da upravljate gradom, ja mogu da odem u penziju i ostavim vama da vodite ovu zemlju.

Nikola i Aca skočiše u vis i sa pesnicama podignutim iznad glave uzviknuše:

– Ura!

Aleksandra i Ema držale su se za ruke. Ponosno su izdržale da ne zaplaču od sreće. Bile su zahvalne svojim roditeljima što su im omogućili da se dokažu.

Nakon velikog kraljevskog venčanja i krunisanja Aleksandre i Eme za kraljice i Nikole i Ace za kraljeve, koji će, kao i do tad, složno upravljati zemljom čiji je glavni grad postao Cvetigrad, veliki kralj i kraljica seli su u svoj avion i odleteli na Havaje, gde će provoditi penzionerske dane i čekati na unuke.