MASHTARIJE ZA DECU

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila. Svanuo je šaren dan. I oni koji nisu znali koji je dan u nedelji, da li je ponedeljak, ili utorak, možda sreda, ili četvrtak, da nije petak, ili je već počeo vikend, pa je subota, odnosno nedelja, nisu mogli sumnjati da je poseban dan. Na taj dan je dve godine ranije, kao i godinu dana pre, sunce sijalo šareno. Celo kraljevstvo bilo je u duginim bojama. Zgrade su bile žute, narandžaste, crvene, ljubičaste, plave i zelene. Automobili, ulice, parkovi, livade, planine, ljudi, sve, baš sve bilo je veselo i raznobojno. Na taj dan, dve godine ranije, rodila se princeza vi

Nekada davno, u jednom velikom kraljevstvu živeli su bogati kralj i kraljica. Bili su toliko bogati da su u svakoj sobi svoga dvorca imali blago. Njihovo blago bila su njihova deca. Da bi zaštitili kraljevstvo od napada razbojnika, imali su i ogromnu vojsku. Njom je komandovao njihov sin, general Maksim. Na dvoru je živela još i njihova kći, princeza Lara. Imali su još jednu malu princezu, Mariju. Ona je bila vila. Jednoga dana general Maksim je čuo od svojih vojnika o zlatnoj jabuci koja raste u mračnoj šumi. Legenda kaže da će se onom ko je skine ostvariti sve što poželi. Kad je čuo priču, najveća želja mu je bila samo da je skine. Izazovno mu je bilo što je čuo da to još nikome nije pošlo za rukom. Osedlao je svog ponija, uzeo najbolje koplje i krenuo ka kapiji, gde ga je na konju dočekala princeza Lara. „Maksimiću, negde si pošao?“, upitala ga je. „Idem do mračne šume da skinem s drveta zlatnu jabuku.“ „Idem i ja s tobom.“ Taman što su prošli kapiju, čuli su pozna

Imam veliku sreću i čast da u Maštarijama objavim prvu ozbiljnu priču svog četiri i po godine starog sina Maksima. S obzirom na to da su mu crtaći ograničeni na dva dnevno, njegova inspiracija i način razmišljanja su pod direktnim uticajem životnih dešavanja, enciklopedija koje lista s mamom, priča i pesama koje njemu i njegovim sestrama ona čita, i priča za laku noć i dnevnih izmišljanja njegovog tate. Mislim da je ova priča dobar prilog temi: zašto deci treba čitati. I nikad dosta. Vaspitačica mu je dala zadatak da smisli priču u kojoj je on glavni junak. Ovo je njegov domaći zadatak. Daktilograf je bila mama Valerija. Pošto je ovo javni dokument, morao je biti napisan na ćirilici i prenosimo ga u originalu. МАКСИМОВА СВЕМИРСКА ЛАБОРАТОРИЈА Једног дана Максим ишао да превери да ли још ради његова свемирска лабораторија. Лабораторија није радила, па је Максим отишао брзо до свог алата. Дошла је Лара: - Шта то радиш, Максиме? - Ево не ради лабораторија, па сам дошао